Stari problemi a novi krivci
(Intervju Predraga Balaševića za web sajt “Tolerancija Srbije”)
08.10.2016
1. Gospodine Balaševiću, objasnite nam probleme Vlaške nacionalne zajednice u Srbiji i nesuglasice koje se javljaju unutar same zajednice po pitanju identiteta vlaha?
Jednostavno pitanje, na koje nažalost, nema jednostavnog odgovora. Teško je objasniti sve probleme vlaške zajednice, naročito zato što se ovi problemi nagomilavaju decenijama čak i vekovima a nijedan se ne rešava. Uz to postoje opšti tekući problemi koji su zajednički za sve građane Srbije pa ih po prirodi stvari moramo dodati na naše manjinske. Tako imamo situaciju da vlaška zajednica ima teškoća u skoro svim domenima.
Osim opštih, koji opterećuju sve građane Srbije, vlaška zajednica ima sopstvene specifične probleme jedne manjinske zajednice. Biti pripadnik bilo kakve manjinske grupacije u Srbiji jeste veliki problem sam po sebi, ovde ne mislim samo na etničke manjine, već i na druge manjine po različitim kriterijumima, nevezano za nacionalnu pripadnost.
Reći da smo diskriminisani zato što nemamo maternji jezik u školama, nemamo pravo na bogosluženje na svom jeziku, medije, mogućnost očuvanja kulture i identiteta, jednostavno nije dovoljno. Problemi su mnogo dublji, a ovo nabrojano su posledice. Međutim to da je vlaška manjina u najtežoj poziciji u pogledu ovih manjinskih prava jeste neosporna činjenica.
Kod nas je diskriminacija opšte prihvaćen model ponašanja. Ponižavanje onih koji su drugačiji i po pravilu, slabiji bez mogućnosti da se brane, postao je standard za podizanje rejtinga samozvanih „političara“ i tzv. „medija“. Sve što nema prizvuk patrijarhalnog, „patriotskog“, pro-ruskog i pravoslavnog veliki je problem za Srbiju. Maltretiranje „dežurnih krivaca“ je kod nas uvek uspešan način prikupljanja političkih poena.
Vlast, koja je uzrok nedaća svih građana Srbije, ne samo da ništa ne čini da se diskriminacija svede na razuman nivo, već svesno podstiče ovakve negativne pojave u srpskom društvu. Razlozi za ovo su jednostavni, radi se o jednom surovom modelu vladavine jačega, o jednoj simulaciji demokratije, gde se, između ostalih, manjinske grupacije koriste kao „topovsko“ meso za opstanak na vlasti, kao dežurni krivci za nagomilane probleme u društvu. Za ovakvu situaciju nije odgovoran samo sistem vlasti u Srbiji, koji je inače potpuno rasturen, već i društvena elita koja ove pojave ne shvata dovoljno ozbiljno. Pri tom ovde isključujem političku elitu koja je ogledalo ruiniranog političkog sistema, te se njihov negativan uticaj sam po sebi podrazumeva.
U Srbiji ne postoji demokratski politički sistem, na sceni imamo nešto što liči na političku mafiju, neki je nazivaju partokratijom ali ja mislim da je to previše blag naziv. Srpsko društvo danas je simulacija društva, srpski građani žive u svojevrsnom „Matrixu“ kojim upravlja partokratija. Srpsko društvo je podvrgnuto nekoj vrsti „kuvanja žabe“, vlast čini sve da nam bude gore, ali to rade polako kako bi se društvu dalo dovoljno vremena da se neprekidno adaptira na sve gore stanje. Do kojih granica je ovo moguće? Ja mislim da nema granica, ovakvo programirano propadanje moguće je sprovoditi sve dok se društvo potpuno ne razgradi, i kao po predanju, dok se svi ne okupimo pod jednom šljivom. Primetno je da takva apokaliptična predskazanja naša nesposobna vlast namerno servira građanima upravo kako bi održavala stanje „Matrixa“ kako bi neprekidno sejala strah i paniku od spoljnjeg sveta i pripremala društvo za sve gore stanje za koje uvek krivi nekog drugog. Time podstiče apatiju kod građana prema stanju u društvu. Nacionalne manjine su naročito pogodne za „dežurne krivce“ jer su često preko svojih matičnih država u vezi sa „tim stranim faktorom“ koji nam eto radi o glavi, pa je nama zato loše. A oni, naša vlast, brani sopstveni narod od tih zala i zato moraju dobiti izbore, i uništiti zlu opoziciju, barem je to tako u tom virtuelnom svetu koji nam se svima servira. Naravno realnost nema nikakvih dodirnih tačaka sa tim, ali imajte u vidu da u zabitima severoistočne Srbije ljudi celog života ne odu nigde van svojih sela ili malih varošica, barem ne većina glasačkog tela te je ovde preko državne televizije moguće ubediti glasače u bilo šta. Slično je i u ostatku zemlje van velikih centara. To vidimo i prema rezultatima izbora.
Ova vlast, generacija tzv. političara koju Srbija trenutno ima, odavno više ne brine o interesima države, dakle ni o manjinama. Njima je interes države samo opravdanje da dođu do vlasti, oni brinu jedino o tome kako će podeliti ono malo što je ostalo od privilegija, radnih mesta i unosnih poslova u javnom sektoru, naročito onih bez tendera i sa tajnim ugovorima. Posebno se brinu da državu maksimalno prilagode interesima svojih finansijera i mentora koji se kriju iza maski uspešnih biznismena u jednoj propaloj državi. Svima nam je jasno o kakvoj se tu poslovnoj klasi radi. Bolno je što su interesi takvih u potpunoj suprotnosti sa interesima države u celini, ali tu je izgrađena jedna jaka sprega koja se usavršavala decenijama i koja je otporna na bilo kakve promene.
Gde smo tu mi Vlasi? Najveći problem sa nama vlast ima upravo kroz naš položaj u koji nas je sama dovela neodgovornom višedecenijskom politikom. Naši problemi i situacija su takve prirode da je potrebna korenita promena ponašanja države prema nama. Da bi se ovo izbeglo vlast pribegava sistemu što gore to bolje. Sprečava bilo kakvo poboljšanje vezano za položaj vlaške manjine i izbegava odgovore na nezgodna pitanja. Vlast bi u našem slučaju morala da prizna da je jednostavno napravljena greška i da je bila veoma neiskrena prema nama. To se međutim ne dešava već Srbija vuče sve gore poteze i upada dublje u problem koji sama izaziva.
Radi se o tome da loša politika prema Rumunima severoistočne Srbije, odnosno Vlasima, traje jako dugo, u kontinuitetu, skoro 2 veka, i da to nije lako ispraviti. Mi smo otvoreni za sve vidove saradnje i rešavanja ovog pitanja ali država nažalost nije.
Srbija preko 200 godina nastoji da izvrši potpunu asimilaciju rumunskog stanovništva u severoistočnoj Srbiji. Rumunsko stanovništvo je tu inače doseljavano još za vreme Miloša Obrenovića, a bilo je migracija i pre, toga. Od tog vremena Srbija je sprovodila sistematske programe asimilacije. Ovaj proces je predvodila Srpska Pravoslavna Crkva ali i ostale državne institucije, u ovaj „projekat“ derumunizacije severoistočne Srbije, koji je inače prilično besmislen, Srbija je uložila neverovatno mnogo energije truda i resursa.
Plan je bio jednostavan, da se Rumunima u severoistočnoj Srbiji zabrane njihova imena pri krštenju, oteraju rumunski popovi i Rumuni nateraju da priđu Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi, da im se ukinu škole na rumunskom, onemoguće rumunske institucije da deluju u severoistočnoj Srbiji i sl. kako bi oni jednostano izgubili svoj rumunski identitet. Tokom vremena se dogodilo da su se Rumuni u severoistočnoj Srbiji denacionalizovali u velikoj meri, oni su i danas svesni da predstavlju nacionalnu manjinu, ali je njihov identitet u specifičnoj krizi. Kako inače i ne bi kada puna 2 veka živimo institucionalno odvojeni od matične države. Svi elementi našeg identiteta čuva se kroz „domaću radinost“ kao u srednjem veku, u kući, prenošenjem s “kolena na koleno”. Mi ne učimo naš jezik u školi, nije nam dozvoljeno. Sopstvenu istoriju ne poznajemo jer je zabranjena, nemamo medije jer u severoistočnoj Srbiji u 21. veku nisu dozvoljene rumunske knjige, štampa, radio televizija i sl. ili jeste onoliko i onako koliko to vlast može da kontroliše za svoje potrebe, kako bi time mahala pred međunarodnom zajednicom da je tu sve u redu i kako je rumunima sve dozvoljeno ali da oni to neće. Neće da budu Rumuni i da čuvaju svoj identitet nego bi radije da se srbizuju. To se podmeće javnosti kroz strogo kontrolisane medije, školski sistem, institucije, političke partije i sl. To traje jako dugo, od 18 veka, dakle peko 200 godina. Pravo je čudo da mi kao manjina još uvek postojimo, ali to je još jedan dokaz privrženosti naših ljudi očuvanju svojih posebnosti, šta god one predstavljale.
Ove metode asimilacije nisu međutim dale zadovoljavajući rezultat te je država pribegla promeni strategije, tako se od drugog svetskog rata praktično onemogućava izjašnjavanje rumunskog stanovništva kao takvog već se raznim oblicima podmetanja i pritisaka Rumunima omogućava da se izjašnjavaju jedino kao Vlasi. Na popisu 1948 nastaju Vlasi a nestaju Rumuni u severoistočnoj Srbiji, kojih je na poslednjem popisu pre drugog svetskog rata bilo skoro 200 000.
Ideja je da se stvori neka vrsta privremene, „prelazne“ nacionalne manjine nešto „između“ što nije ni srpsko ni rumunsko, sa idejom da se Rumuni potpuno derumunizuju, odvoje od Rumunije kao matične zemlje i kasnije jednostavno posrbe, ova privremena „vlaška“ manjina je po volji države koja pokušava da od rumunskog stanovništva stvori tzv. autentične Vlahe koji nemaju veze sa Rumunijom. Država tako pokušava da stvori celu jednu paralenu zajednicu, jednu novu etničku mannjinu. Pre svega njene predstavnike u liku nekih organizacija kao predstavnice Vlaha koji sebe ne smatraju rumunima. Međutim, sve to je lako prozreti jer se ni ta i takva manjina od strane države ne poštuje već se intezivno asimilira. Čak i tamo gde ove ideje imaju pristalica država ne čini ništa na očuvanju makar i takvog identiteta.
Ova politika je pogrešna i promašena i generiše probleme koje Srbija danas ima sa susedima, uzroke treba tražiti u prethodo opisanom stanju u društvu koje je potpuno ruinirano i funkcioniše po inerciji a ne na osnovu nekog jasnog racionalnog plana.
Vlasi inače svoj jezik nazivaju rumunskim a sebe Rumunima, to potiče od romanskog porekla našeg jezika, naš naziv jeste zapravo samo lokalna abveracija reči Roman, prema tome ta priča o Vlasima koji imaju romanski jezik ali nisu Rumuni je smešna u svojoj osnovi, mada se ona forsira naročito na državnim medijima gde se o nama često šire otvorene laži.
Ali za stanje u kome se nalazi naše društvo ovakve cirkuske predstave nisu ništa neobično.
Rumunsko stanovništvo je za vreme Otomanske imperije imalo škole na svom jeziku, tu je bila prisutna Rumunska Pravoslavna Crkva i ostale rumunske institucije koje su tek bile u razvoju. Formiranjem nacionalnih granica, sve ovo se zabranjuje.
Nije ovako nešto specifičnost samo Srbije, tako su se prema manjinama ponašale sve balkanske države. Srbija međutim danas jedina odbija da tu bilo šta promeni. Vidimo da problemi postoje sa svim manjinskim zajednicama, ali su naročito izraženi tamo gde su bili dugo prikrivani, poput Vlaške zajednice.
Kao što vidite stanje u našoj zajednici jeste posledica kako lošeg stanja srpskog društva tako i jednog dugog negativnog istorijskog procesa u odnosu na vlaški identitet kome je kumovala politika nasilne asimilacije srpskih institucija. Odatle su nesuglasice koje imamo unutar zajednice u stvari sukob između Vlaha i „Vlaha“, odnosno sukob nas koji želimo da sačuvamo svoj identitet i odnose sa matičnom državom, sa predstavnicima korumpirane i nesposobne vlasti koja kroz stvaranje paralelne „Vlaške“ zajednice za jednokratnu uopotrebu pokušava da nas omete u tome. Slične metode vidimo i kod Hrvata gde ih srpska vlast deli na Bunjevce i Hrvate, pa mešanje u stvari islamske zajednice pružanjem podrške pojedinim liderima a satanizacijom drugih, stvaranje manjinskih lista na izborima za nacionalne savete od pripadnika velikih političkih partija itd.
Razmirice i neslaganja koje postoje između istinskih pripadnika zajednice nisu suštinske već više tehničke prirode, s te strane rumunska zajednica je prilično stabilna i kompaktna ako se ima u vidu njen cilj i stav prema problemima. Ali država stvaranjem nesuglasica i tamo gde ih nema pokušava da ovo podrije, to je suština ovog pitanja.
2. Nekoliko vlaških organizacija, ukjučujući i Vašu partiju, nije učestvovalo na izborima za Nacionalni savet vlaške nacionalne manjine. Sa ove vremenske distance, smatrate li to dobrom odlukom.
Mi smo smatrali to jedinom racionalnom odlukom dugo pre izbora, drugo nismo ni razmatrali. Vremenska distanca je samo potvrdila naše viđenje situacije. Previše dobro poznajemo stanje stvari kako u vlaškoj zajednici tako u državi i međunarodnom okruženju od interesa za našu temu, da bismo načinili takve krupne „sistemske“ greške. Politički sistem i društvo u Srbiji su do te mere uništeni tokom ove decenije da nije bilo dileme. Pogledajte šta se dešava sada, bojokti su postali redovna pojava u parlamentarnom životu zemlje, to je očajnički odgovor uništenog političkog sistema na jedan iskrivljeni poredak u društvu, i nažalost jedni mogući odgovor. Takvo stanje nije normalno, to je dokaz da Srbija nije demokratska zemlja, da li ste nekada čuli da je neka velika parlamentarna stranka u nekoj evropskoj zemlji bojkotovala izbore zbog nepravilnosti izbornog procesa? Zamislite da Sarkozi u Francuskoj bojkotuje izbore, zato što mu Oland onemogućava kampanju na medijima ili koristi državni aparat kako bi ga onemogućio u tome. To se u civilizovanom svetu ne dešava. Kod nas je međutim to normalna pojava, ovde se koriste najgori primitivizmi kako bi se suprotna strana onemogućila da se uopšte pojavi u javnosti, ovde se vlast smatra bukvalno pitanjem života ili smrti. To se dešava bukvalno ispred naših kuća, na nivou mesnih zajednica kada vlast ne da ključeve od sale seoskih domova kulture da se održe tribine, o ulasku vode u kabl nećemo to je već visoka tehnologija. Danas u Srbiji imate pojavu da se celokupna opozicija sprema na bojkot po palankama gde lokalni „knezovi“ smišljaju razne prostakluke kako bi opstali na vlasti. To jednostavno izlazi iz okvira jednog civilizovanog društva.
Neverovatna je konicidencija naših izbora za nacionalni savet sa poslednjim parlamentarnim izborima gde je primenjen isti model obmane javnosti i lažiranja izbora kao što se već dugo radi sa manjinama. Radi se o prevarama, podmetanjima, medijskoj blokadi, satanizovanja opoziocije i stvaranja paralelnih „opozicionih“ grupacija od strane partokratije na vlasti. Cilj je jednostavan, ne dozvoliti konkurenciju i ulazak uljeza u „klub“ onoga što oni smatraju politikom, njima nije problem ulazak novih političkih ideja na pozornicu, njima je problem što bi se tako proširio krug onih sa kojim bi morao da se deli sve manji plen. To je njihovo viđenje vlasti i države, na žalost.
Naročita noćna mora im je međutim bila pojava nekih egzotičnih pokreta i pojedinaca koji su zaista žele da se bave politikom, pokret poput D.J.B. npr. ili manjinskih nekompromitovanih partija poput naše Vlaške Narodne Stranke.
Manjinske grupacije su na neki način ranije bile poligon za isprobavanje svih tih metoda koje su na nama usavršene. Mi smo upozoravali na ovu katastrofu i ozbiljno narušavanje izbornog sistema koje se dešavalo kroz nekoliko izbornih ciklusa, naročito na izborima za naconalne savete nacionalnih manjina. Pisali smo otvorena pisma održavali konferencije za štampu, protestvovali kod međunarodnih institucija, ali niko nije reagovao.
Naročito nas je razočarala društvena elita, koja nije pokazala nimalo interesovanja za naše probleme tim pre što se radi o sistemskoj grešci sistema, o narušenom osnovnom principu demokratije-pravu na fer i slobodne izbore. Ovaj princip je primetno počeo da se urušava, najpre kod manjina, sa vladavinom tzv. demokrata i SPS-a odnosno dolaskom Borisa Tadića na vlast.
Sa ove vremenske distance nam je neverovatno šta se desilo za vreme vladavine Borisa Tadića. On i demokratski blok došli su na vlast na krilima obnovljenog elana nakog lomova početkom te decenije. U društvu je preovladavala atmosfera nove konačne ofanzive demokratkih snaga Srbije i njihove opšte pobede. Svi su u Tadića gledali kao u veliku šansu da Srbija dobije ono na šta je čekala 20 godina. A to je konačan početak istinskih demokratkih procesa nakon svih propalih eksperimenta, raskid sa politikama prošlosti, stvari poput lustracije, otvaranja dosjea, reformu sudstva, beszbedonosnih službi i povrh svega za nas najbitnije poštovanje ljudskih i manjinskih prava. Jednostavno, raskid sa katastrofalnom politikom prošlosti i početak nečega istitnski novog u Srpskoj istoriji.
Nažalost Boris Tadić je uradio sve suprotno od ovoga, ponašao se kao trojanski konj poslat upravo od onih koje su birači dve decenije pokušavali da oteraju sa scene.
Umesto lustracije Boris Tadić je pomirenjem sa SPS-om „oprao“ njihovu politiku tokom 90-ih, i vratio jednu veoma opasnu političku „himeru“ na istorijsku scenu. Tako je praktično upropastio politički sistem Srbije. Upropastio je sudstvo, nije otvarao dosjeje niti reformisao bezbedonosne službe, nikakve reforme nije inicirao niti sproveo, naprotiv učinio je sve uništi same mehanizme reformisanja ovog društva. Time je blokirao razvoj Srbije te je omogućio pojavu SNS-a, raznih ekstremističkih pokreta, korupcije, kriminala i ostalh bolesti jednog društva. Jednostavno je onesposobio srpsko društvo za iole normalan razvoj. Bez ozbiljnih intervencija u društvu, Srbija se kreće tamo kuda je sihija nosi, bez mogućnosti da bilo šta značajno uradi za svoju budućnost.
To vam je kao kad zao lekar pacijentu, umesto leka, namerno ubrizga smrtonosni virus od koga nema leka. To je Boris Tadić učinio Srpskom društvu.
Ipak, koliko god izmanipulisani, šteta koju nam je Boris Tadić naneo je isuviše velika i direktna da je ne bismo videli.
Zato je i nestao sa scene.
Epizoda sa Borisom Tadićem je značajna po tome što se tu vidi “otpornost” vlasti prema volji naroda, jedna potpuna kontradikcija sa idejom demokratije. Radi se o jasnoj situaciji kada izabrana vlast ima sve pozicije da izvrši korenite demokratske reforme, ali onda nastupa onaj mračni deo tradicije srpske politike koji pruža otpor bilo kakvim promenama, a naročito onima kojie su po želji naroda. Iz ovoga zaključujemo da narod može izabrati bilo koga, ali da će Srbija uvek ići istim putem, da se volja naroda uvek ignoriše. Time su bilo kakavi demokratski procesi jasno obesmišljeni, svedeni na farsu. Kako onda manjine mogu da se izbore za bilo šta ako to ne uspeva većinski narod, odnosno svi zajedno, celo srpsko društvo? Manjine time nemaju nikakav značajan uticaj u društvu čak i ako su deo parlamentarne većine. Osim da vlast maše time kako je sve u redu jer imaju redstavnika u vlasti. Međutim, često na medijima manjine i njihovi lideri budu predstavljeni kao veoma opasni društveni elementi, ne objašnjavajući pri tom kako i kojim polugama moći može jedna manjina delovati u ovom društvu ako su sve pod kontolom vlasti na koju one nemaju uticaj.
Imamo primer Mađarske manjine koja je verovatno najorganizovanija manjinska grupacija u zemlji, ali tu ima jedan detalj, njen položaj nije ostvaren zahvaljujući našoj vlasti, zakonima, reformama... već uticajem njihove matične zemlje, Mađarske. Bez toga Mađari bi bili u očajnoj poziciji kao i sve ostale manjine.
U vom slučaju sa Tadićem ne možemo kriviti birače ni za šta, oni su bili otvoreno slagani i prevareni od strane onih koje su izabrali, ti izabrani su se brzo “utopili” u ono što su trebali da reformišu.
To je jedan od bitnih paradoksa za koji nam treba čarobna formula radi razrešenja večnih dilema srpskog društva. Odluka da se izabere kalicija sa Tadićem je bila jedno racionalno rešenje, tu možemo videti da u narodu još uvek možemo da nađemo zdrave procene realnosti ali koliko još dugo?
Propadanje srpskog društva se oslikalo i na stanje u našoj zajednici. Povratkom SPS-a na vlast, koji je pre ovoga skoro nestao sa scene, povratila se i retrogradna politika prema manjinama, kojoj je SPS bio jedan od najvećih sponzora. Tako je SPS praktično preuzeo sve političke poluge manipulacija vlaškom zajednicom. Ubrzo su nakon preuzimanja vlasti već 2010 organizovani izbori za nacionalne savete. Predizborna kampanja se vodila u nefer atmosferi, vlast je forsirala grupacije koje je sama formirala od svojih pristalica pre svega, a ne nužno od pripadnika manjina. Protiv autentičnih predstavnika Vlaha vodila se prava medijska hajka na koju nismo mogli da odgovorimo budući da nam je pristup medijima faktički bio nemoguć. Protiv nas je angažovana partijska mašinerija SPS-a i DS-a, ali što je interesantno i tada opozicione DSS pa i SNS-a. Tako nam je preuzet nacionalni savet čime se vlast grubo umešala u stvari jedne nacionalne manjine i time praktično prekršila ustav.
Vremenom su se stvari samo pogoršavale. Tako smo dočekali sledeće izbore 2014 u još gorem okruženju bez ikakvih šansi da budu slobodni i fer. U takvoj situaciji bojkot je bio jedino rešenje, ti izbori, ceo koncept nacionalnih saveta je obesmišljen još za vreme Borisa Tadića. Danas Vlaški Nacionalni Savet vode političke partije većinskog naroda i on nema nikakve veze sa Vlasima. Međutim ti ljudi su napravli niz problema sa susednom Rumunijom te po prvi put u istoriji imamo ozbiljne nesuglasice sa tom zemljom.
Sada se međutim vidi da smo mi tu bili neka vrsta „pokusnih kunića“ po pitanju organizacije izbora, jer su sve te metode koje su se primenjivale na izborima protiv nas sada uveliko primenjuju protiv opozicije, koja tada nije reagovala na naša upozorenja i nije bila spremna da stane u našu odbranu, naprotiv ta im je politika tada bila prihvatljiva. Ovo je još jedan dokaz bezidejnosti i propasti našeg političkog sistema.
Danas, kako stvari stoje većina političkih aktera kao jedini izlaz vidi bojkot, reklo bi se ko drugome jamu kopa sam u nju upada. Situacija je međutim mnogo ozbiljnija i ja ne vidim jednostavno rešenje ovoga, mislim uopšte ne samo naše manjinsko, naši problemi su samo posledica stanja velikih političkih aktera na sceni.
3. Koliki je uticaj i da li se vlast i država mešaju u događaje i nesuglasice u okviru vaše zajednice?
A u šta se to naša vlast danas ne meša? Oni bi da kontrolišu apsolutno sve. Problem je ovde što prava vlast zapravo ne postoji, niti shvata sopstvenu ulogu polaganja računa građanima i ispunjavanja njihovih težnji umesto kontrole i nametanja vlasti. U prethodnom pitanjima sam već delimično opisao stanje u našem društvu. Ovde se vlašću bave razne interesne grupacije koje se kriju iza politike radi kontrole svega i svačega, vlast samo koriste kao poluge za upravljanje i intervencije u društvu radi svojih potreba. Dakle radi se o jednoj velikoj kriminalnoj organizaciji koja je preuzela državu i njene poluge moći, to vidimo na svakom koraku. Paradigma toga je skorašnji skandal „Savamala“ smisao toga se očigledno ne može zamaskirati mada su akteri nosili maske. Šta reći kada je čak i sam predsednik vlade reako da se radi o „kompletnim idiotima“, očigledno je da on zna ko su a ne može da kaže dakle štiti ih, jer je sistem tako isprepleten da je postalo opasno raditi u skladu sa ustavom i zakonom. Kakva je to vlast koja pravi takve detinjarije? Ali ovo je već postalo uobičajeno ljudi su oguglali na to. Ko je u tom slučaju diskriminisan? Svi mi očigledno, i manjine i većina.
Smisao države jeste da ispuni što više zahteva svojih građana, da im stvori uslove za komforan život, omogući što veće slobode i time stvori funkcionalnu i prosperitetnu zajednicu, umesto toga naša vlast se ponaša potpuno obrnuto, ona iscrpljuje građane, grabi sve do čega dođe a mrvice koje nam baca, da bi održala kakav takav mir, otima opet nama. Poput penzija penzionerima npr. ili nekontrolisanim zaduživanjem u inostranstvu na naš račun. Dakle samo preraspodela i pozajmljivanje. U Srbiji se danas praktično ništa ne stvara, vlast je potpuno nesposobna da bilo šta organizuje, u stvari nema interesa, jer ovo sa otimanjem i apsolutnom kontrolom sasvim lepo funkcioniše. Čak i te mrvice koje dobijamo daju nam tako što nam otimaju budućnost kroz nekontrolisano zaduživanje u inostranstvu sa jedne strane i stvaranja haosa u zemlji tako da te dugove nećemo moći da vraćamo, sa druge strane. To je jedna šizofrena pat pozicija, stanje u kome se ima osećaj da ne može ni da se živi ni da se umre. Tako i vlaška zajednica ne može ni da nestane jer je država neprekidno mrcvari i koristi za svoje potrebe ali joj ne da ni da se valjano očuva. Nakon svega vlast nam otima i realnost.
Mešanje u dešavanja unutar vlaške zajednice je itekako prisutno, delimičan odgovor se nalazi i u prethodnim izlaganjima.
Država se meša na jedan veoma grub način, ona želi ne samo da prati i kontroliše situaciju već da potpuno preuzme kontrolu i potpuno samostalno, nezavisno od interesa i potreba vlaške zajednice donosi odluke. To je jedna veoma smešna situacija kada vam država pravi paralelnu zajednicu, vaše drugo ja. Namera države je da tu paralelnu zajednicu prikaže svetu kao jedinu autentičnu a pošto je sama kontroliše logično je takva zajednica sa državom nema nikakvih „problema“. Stvaranje takve virtuelne nacionalne zajednice, odnosno realnosti u tom domenu košta.
Prosto je neverovatno na šta je naša zemlja sposobna, na kakve besmislene poteze. A zašto? Zar nije jednostavnije da se ispune zahtevi Vlaške zajednice koji su veoma jednostavni? Ali ovde država treba da ispuni jedan od osnovnih razloga svog postojanja, a to naša država ne radi, ona umesto rešenja samo generiše nove probleme svojim građanima.
Ovi metodi su inače prisutni u svim diktatorskim i apsolutističkim sistemima, a naročito u staljinističkim sistemima. Kod nas ih vidimo u različitim oblicima, od stvaranja paralelnih institucija u susednim zemjama gde ima srpske manjine preko stvaranja paralenih manjina kod kuće pa do stvranja paralelnih opozicionih stranaka i nevladinih organizacija. To je jasan primer neprihvatanja realnosti kakva jeste već simuliranja one koje bi vlast rado želela da vidi. Šteta od ovoga je višestruka vreme je to dokazalo, jedinu korist od toga imaju nesposobni partijski kadrovi koji u svom neznanju i bezidejnosti misle da će time prevariti javnost. Naravno potpuno su neubedljivi za bilo koga, svi koje naša situacija interesuje, mislim na situaciju u zemlji uopšte, dakle svi dobro znaju o čemu se radi.
Mi imamo slučaj da su na poslednjim izborima za nacionalne savete umesto pripadnika manjina glasali pripadnici velikih političkih partija. Pošto su svi pokušaji da iz vlaškog korpusa izvuku kritičnu masu koja je njima po volji, kada su shvatili da je njihova priča besmislena, odlučili su se da naprave novu manjinu po njihovoj meri, po meri vlasti. To su mogli jedni tako što će praktično partijsku mašineriju proglasiti manjinom. Tako da sada Vlaški Nacionalni Savet predstavlja partije na vlasti ali nema nikakvu vezu sa onima zbog koje je osnovan. Tragično je što su ovo prećutale i međunarodne organizacije koje dobro znaju o čemu se radi ali ih mi više ne interesujemo. Ja tu vidim veliku opasnost jer to praktično znači da smo prepušteni sami sebi, mislim na Srbiju u celini, što je obzirom na ovakvu vlast i na stanje u društvu jako opasno. Mi kao društvo nemamo dovoljno sopstvenih kapaciteta za brz oporavak, posebno ne male zajednice sa ovako kompleksnim problemima poput vlaške.
4. TOLERANCIJA Srbije pokušava da okupi u jednu širu koaliciju partije i organizacije građansko - manjinske orijentacije. Kakav je stav Vlaške Narodne Stranke po ovom pitanju?
Vlaška narodna stranka pruža punu podršku toj ideji, mi se zalažemo za građansku opciju još od formiranja, to je jedan od ključnih delova našeg programa. Naše delovanje i sprovođenje zacrtanih ciljeva je neostvarivo bez građanskog koncepta našeg društva. A naše društvo jednostavno ne može držati korak sa razvijenim svetom bez jake komponente poštovanja ljudskih prava, dakle i manjinskih kao neizostavnog dela.
Mi dakle, kao partija imamo jasan stav i istrajni smo u tome, ali nemamo poverenja u one koji se deklarišu kao građanske opcije a ponašaju se potpuno suprotno. Ovde mislim pre svega na velike partije na sceni danas, koje zvanično imaju građansku orjentaciju ali se u realnosti ponašaju isto kao nacionalistička desnica s kraja 19-og veka. Ne možemo proceniti o čemu se zapravo radi, da li su ove partije samo simulacija toga za šta se izdaju, pod kontrolom kriminalizovanih delova bezbedonosnih službi, crkve, i raznih interesnih grupa, ili jednostavno Srbija i njena intelektualna elita nemaju dovoljno potencijala da shvate kuda se moderni svet danas kreće i kako treba da se razvija srpsko društvo ukoliko želi da opstane.
Meni se čini da se radi o onom prvom, da je kriminal zajedno sa jakom medijskom propagandom stvorio takvo tlo u Srbiji koje onemogućava bilo kakave promene na bolje. Jednostavno su te stege isuviše jake.
Imamo takođe negativnih iskustava i sa mnogim manjinskim partijama i organizacijama, koje se u ključnim trenutcima ponašaju u skladu sa interesima korumpirane vlasti a ne u skladu sa interesima svojih manjina niti u skladu sa dogovorom sa drugim političkim činiocima. Očigledno je da su takvi činioci pod nečijom kontrolom te je saradnja sa njima besmislena.
Ovde je zaista postao problem prepoznati stvarne stavove političkih faktora. Šta zaista jeste danas partija ili organizacija građanskog usmerenja?
Nama je generalno, bila i jeste, mnogo lakša saradnja sa deklarisanim nacionalističkim grupacijama nego sa deklarisanim liberalima ili demokratama koji se ponašaju kao politički kameleoni i od kojih su manjine imale najveću štetu. Srbija kao država takođe. Ne samo zbog onoga što su loše uradili već mnogo više zbog onoga što nisu a mogli su. Budući da su kao takvi imali podršku sveta i povoljne uslove tokom preve decenije 20-og veka.
Očigledno je da se i tu radi o nekoj vrsti simulacije građanske opcije koja se nudi glasačima kako bi došla do vlasti a zapravo su krajnje namere srprovođenje politika koje su zacrtane u drugim centrima daleko od javnosti i naravno na štetu iste. Boris Tadić, Čedomir Jovanović, Dušan Petrović, Dragan Đilas, DS uopšte i njihovo ponašanje kako prema manjinama tako i prema svim građanima Srbije, su najbolji primeri ovoga. Uloga je zapravo dvostruka, ako se građani još i razočaraju u politiku takve opcije, što se i dešava, tim bolje po sistem u Srbiji, jer će se pokazati kako eto... ni građanska opcija nije rešenje i da su njeni promoteri ustvari jako nedosledni ljudi a da je građanska opcija još jedna u nizu prevara koja nam se servira sa „zapada“. Tako nam naravno preostaje naša dobra stara patrijarhalna tradicija, neka mešavina autentičnog domaćeg pravoslavlja domaćinske demokratije koju ćemo dozirati po potrebi i nezaobilazne čvrste ruke u liku nekog velikog vođe koji sve zna i sve ume, koji misli na nas te nas spašava kada negde pogrešimo. Ovaj vid domaćeg apsolutizma koji u Srbiji tinja još od oslobođenja od turaka glavni je stožer i uvek sigurno utočište za sve društvene promašaje i lomove, zato mu se uvek rado vraćamo nakon svih eksperimenata.
Tako nam se barem servira. Narod se ubeđuje kako to što nam dolazi sa zapada ništa ne valja, pa ni te stvari sa manjinskim i ljudskim pravima. Mada oni ne objašnjavaju kako to da na tom zapadu sve funkcioniše pa čak i za nas koji tamo odemo kao potpuni stranci. Zato vlast ovde sve to delimično i sprovodi, očigledno veoma planski, cinično i podmuklo, pravi takve kontrukcije da samo namernim delimičnim sprovođenjem nakih demokratskih principa obesmišljava isti. To vam je kao kada pacijenta samo delimično lečite ali ga namerno ne izlečite potpuno pa je on neprekidno u agoniji trpi posledice bolesti i nema nikav kvalitet života. Pa ga onda ubeđujete da ti lekovi „sa zapada“ ne valjaju da je to prevara sa ciljem da se uništi naša tradicija, da su krivi MMF, Svetska Banka, strane korporacije i slično, mada su im isti dobri kada im daju kredite koje oni na vlasti potroše a mi svi moramo da vraćamo.
Eto tu situaciju nam priređuje naša vlast, situaciju ni života niti smrti, simulaciju realnosti po njihovom ukusu. Tako vlast sistematski urušava ideju demokratije, stvara utisak da je demokratija velika laž koju nam neprijatelji podmeću, a sve to u cilju odvraćanja javnosti od težnje ka promenama i stvranja jedne apatije i bezizlaznosti, jedne „zombi“ psihologije kod stanovništva. Pri tome se samo vlast a naročito veliki vođa javljaju kao spasioci od svih zala a njihovi potezi kao zaštitnički i nepogrešivi.
Pogledajte ovaj cirkus u selu Sige u opštini Žagubica npr. pre neki dan je to malo, nažalost ni po čemu značajno selo, posetio ni manje ni više nego premijer Aleksandar Vučić. Radi se o tome da je tamo pobedu odneo neki Safet Pavlović, tipičan primer palanačkog vlastodršca, inače vlaškog porekla, čoveka koji se bavio svim i svačim ali nigde nije ništa postigao. Ne treba posebno objašnjavati da je promenio nekoliko stranaka, i da je uvek u onoj koja je na vlasti. Takođe je učestvovao , tada kao član SPS-a, u farsi pruzimanja našeg vlaškog nacionalnog saveta. Dakle, tip čoveka koji u jednom demokratkom društvu ne bi ni uspeo ni da se kandiduje za bilo šta. Međutim, tom mestu je on dobio oko 90% glasova meštana na zadnjim izborima a 2010 god. na izborima za Vlaški Nacionalni Savet neverovatnih 100%.
Njegova kampanja tamo je postala poznata po nefer atmosferi, po tome što je praktično onemogućio sve opozicione partije da imaju fer predstavljanje, mali privrednici nisu smeli da podržavaju opoziciju, da lepe plakate na svoje izloge i sl.
Ono što ovakvi ljudi ne razumeju je smisao samih izbora i delovanja na jednoj takvoj odgovornoj funkciji. Za njih su izbori nemilosrdna borba za vlast da se onda radi sve sta se hoće, vlast za njih znači apsolutnu moć i priliku da se obogate i unište druge one koji oni smatraju neprijateljima, da budu iznad zakona. Vidimo danas isto to preslikano na svim nivoima, opozicija praktično ne postoji, pravni sistem ne funkcioniše.
Oni na vlasti ne razumeju da su izbori u suštini samo provera toga da li vlast radi dobro ili ne, da li idemo ka provaliji ili u prosperitet, i da moraju da omoguće maksimalno fer izbore kako bi provera bila što uspešnija. Svi mi živimo u istoj državi ako vlast ne radi dobro onda nije dobro ni za koga , ni za te na vlasti, dakle prepustimo drugima koji su bolji biće bolje i za nas...ali to ne dopire do uma naših birača a kamoli ovih što se grabe za vlast. Daleko je to od nas, daleki sever, to važi u Skandinaviji, zato tamo političari šetaju slobodno po ulicama bez telohranitelja, a kod nas nigde bez rotacionih svetala i naoružanog obezbeđenja.
Na kraju, krem na tortu, gospodin Pavlović je na tribini u selu Sige prisutne pozdravio sa „dobro veče severna Korejo“, dobio je veliki aplauz, ti ljudi su jednostavno oduševljeni time što su ponizni pred njim. A sada ga zbog takvih „uspeha“ posećuje premijer! Ne vredi to dalje komentarisati. Nejasna je međutim svrha posete, da li je premijer došao da nešto značajno ponudi tom regionu ili ga zanima kako se uspelo toliko efikasno „pripitomiti“ veliki broj glasača koji na ponižavanje i vređanje odgovaraju aplauzom i fantastičnom podrškom na izborima. Za apsolutiste patent „par excellence“.
To je model razmišljanja našeg prosečnog birača, njegovo je samo u dvorištu, van toga je tuđe, tursko, pusto tursko. Stoga nije bitno šta van uradimo i kako se ponašamo, samo da ne diraju naše. Dugo je to trajalo formirala se takva svest u narodu, taj orijent nam je stoga još uvek blizak. Naš čovek u podsvesti misli - tamo na ulici je samovolja aga i begova, mi treba da ih odobrovoljimo da i nama bace neku mrvicu da dobijemo nešto preko reda, da nam srede posao, sudsku odluku, asfaltiraju ulicu... ili da nas samo ostave na miru. Zato naše birače, mislim na Srbiju uopšte, ne interesuje ličnost koju biraju i šta će on da uradi za društvo, ne razume naš birač šta je to društvo, već šta vlast njima može da „lično“ onako preko reda, bez rada i truda „na lepe oči“ ili za glas, kako god.
Ljudi kod nas nemaju razvijenu svest o društvu, nemaju nikavu odgovornost prema javnoj svojini, prema državi. Nije bilo vremena ni prilike da se razvije. Naši ljudi jednostavno ne shvataju da je demokratija instrument preko kojeg oni po svojoj meri i potrebama mogu uređivati svet oko sebe, svoju opštinu, region, zemlju...Tako nemaju ni osećaj koliko njihov glas zapravo vredi. Za većinu ovde državom vladaju neki nedodirljivi svemoćni ljudi, odnosno veliki vođa i njegova ekipa moderne „age i begovi“ kome niko ništa ne može i kojima je sve dozvoljeno. Nije ni čudo što svaka vlast ovde koketira sa crkvom, time se kod našeg prosečnoh čoveka pojačava podsvesni osećaj da je vlast još i bogom dana za to šta radi i da nipošto ne treba u njih sumnjati. Zato će ljudi glasati za vlast koliko god da je ta vlast loša.
To se preslikava i na stav naših ljudi prema aktuelnim problemima, oni jednostavno ne vide smisao svih ovih tema o kojima pričamo. Osećaju ih čak kao opasnost, naročito ako su u pitanju neke manjine i neke organizacije i partije koje nude nešto što iskače iz ovog uvreženog načina funkcionisanja.
Jako je teško proniknuti u svest ljudi i menjati to. Skoro je nemoguće pod uslovima u kojima vlast investira sve resurse da se postojeće stanje održi. Što je inače karakteristika svake neodgovorne vlasti.
To je veoma plodno tlo za propagandu koja nam se svakodnevno servira. Stvara se utisak da je svako udruživanje koje nije pod kontrolom vlasti, u stvari protiv našeg velikog vođe a samim tim i protiv nas. Ali to vlast vešto radi kako bi opravdala svoju nesposobnost i izbegla reakciju naroda protiv njih. Tako omogućuju sebi kontinuirano uništavanje zemlje uz opravdanje da nam to drugi rade. Ne objašnjavaju međutim kako to drugi utiču na bilo šta u zemlji, jer sve poluge moći i kontrole izvesno drži vlast koju smo mi izabrali a ne neko sa strane. Jedino da strane sile imaju magičnih moći, možda će nas državni mediji i u to ubediti, kod nas je medijska kontrola neverovatna, tako da to nije isključeno.
Cilj je stvoriti utisak u javnosti da je naš originani srpski sistem najbolji ali da nas svet, eto, ne ostavlja na miru nego nam podmeće sve to zlo pa je zato ovde loše ali da bi to prestalo kada bi se mi vratili na to „svoje“.
Radi se naravno o veštom podmetanju korumpirane vlasti, i finansijskog kriminala kome pogoduje ovakavo stanje u društvu, pogoduje im ovaj haos koji imamo. Naše je iskustvo da se u Srbiji i to na neki način kontroliše i da su stranke građanske orjentacije ponekad ekstremnije u svojim stavovima i delovanju od tradicionalno nacionalističkih partija.
Srbija jednostavno nema poverenja u demokratske principe jer su stege koje profitiraju od ovakvog stanja isuviše jake da bi demokratija zaživela.
U tom svetlu nije dovoljno imati stav. Svakako da je ideja bitna ali se ovde sve dobre ideje lako kompromituju, umesto da se iskoriste za prosperitet društva, to je naš veliki problem. Sile koje kontrolišu društvo u Srbiji su se najviše obezbedile upravo protiv dobrih ideja, razvile su izuzetnu otpornost na bilo kakve pozitivne promene, a istovremno dovele do perfekcije metode samodestrukcije zemlje radi održanja na vlasti.
Zato moramo biti oprezni sa kim i kako bilo šta sprovodimo, svi mi. Vlaška Narodna Stranka ima poverenje u grupaciju okupljenu oko TOLERANCIJE, te smo spremni za saradnju. Ali ipak to nije dovoljno, jesu li drugi spremni da sarađuju sa nama i da se beskompromisno pridržavaju dogovora i onoga što obećamo biračima? To je za nas glavno pitanje, mi im možemo verovati na reč ali nikako ne možemo garantovati za ponašanje druge strane, tako se može desiti da nas partneri iskompromituju, to je veliki rizik. Naš trud da opravdamo poverenje glasača je ono što nas izdvaja od ostalih sada već istrošenih partija koje nestaju sa scene. Mi se nadamo da grupacija okupljena oko TOLERANCIJE ima snage da se izbori sa tim ustaljenim modelima ponašanja i sa svakako velikim pritiskom sredine da se utopimo u prosek, odnosno da postanemo samo još jedna istrošena priča .
Akteri ovog dogovora iz vašeg pitanja moraju da shvate da život nema reprizu i da to kako se ponašamo i šta uradimo ne možemo lako ispraviti. Svi moramo razumeti da je naše društvo prepušteno nama samima i da jedino mi, mislim na sve građane Srbije, možemo odrediti zajedničku budućnost. Nedoslednost i nepridržavanje dogovorenog ne znači jednostavno izdaju političkih ciljeva, glasača i partnera u procesu već znači jednostavno gaženje sopstvene budućnosti za interese malobrojnih koji prosperiraju od naših problema. Ti koji su na vrhu ove piramide i koji pokušavaju da kontrolišu ceo sistem, ne misle na budućnost zemlje, njima je samo stalo do materijalnog izobilja i profita, mada se radi o našim građanima, oni nemaju niakav osećaj prema svojim sunarodnicima, i kada sve upropaste preseliće se u neke egzotične poreske rajeve sa novcem koji su oteli od građana Srbije. O ovome većina građana ne razmišlja već iznova glasa za njihove maskote po gradovima, opštinama i mesnim zajednicama u liku trećerazrednih političara koji su ih toliko puta prevarili.
Takve je lako prepoznati, bore se uvek protiv manjina, po volji su vlasti, crkve, retrogradnih grupacija, bezbedonosnih službi i tajkuna a naročito imaju „problem“ sa Rumunima i Vlasima.
Bojim se da naši građani još uvek ne shvataju kako treba da funkcioniše jedan demokratski poredak. Ključni je problem da oni ne razumeju vrednost svog glasa te se olaku razmeću glasajući za razne neodgovorne političare koji nemaju sposobnost, niti viziju niti nameru da bilo šta ispravno urade. Većina ovih tzv. „političara“ se u stvari bave time kako bi se izdržavali od budžeta jer ne umeju ničim drugim da se bave, toliko su nesposobni da jednostavno ne bi imali od čega da se izdržavaju. Građani međutim od „drveća ne mogu videti šumu“, te veruju vlasti po nekoj inerciji i ne mogu videti jednostavnu stvar, da je „car go“. Ne mogu shvatiti razmere propasti političkog, odnosno društvenog sistema u Srbiji.
U ovakvom okruženju pravi je podvig stvoriti neku atmosferu poverenja i definisati zajedničke ciljeve i način delovanja. Čak i među grupacijama koje imaju zajedničkog „neprijatelja“ tj. zajedničke probleme. VNS je doživela mnogo poniženja i to od velikih političkih aktera koji nisu sebi smeli dopustit takvu blamažu ali se to ipak dešavalo, otvorene laži i obmane od onih kojima smo verovali su postali više pravilo nego izuzetak. Nas je predsednik Srbije Boris Tadić otvoreno lagao dok nas je Tomislav nikolić otvoreno ponižavao. Šta onda reći za ostale.
Kao što vidite, situacija je veoma komplikovana ali je nama stalo do doslednog sprovođenja naše zacrtane politike. Verujemo da to kroz ovakvo zajedničko delovanje možemo ostvariti. Nama je stalo do budućnosti Srbije, te smo uvek spremni na rizik, s te strane pružićemo šansu svima koji žele da sa nama sarađuju.
5. Možemo li u narednom periodu očekivati konkretne dogovore o saradnji TOLERANCIJE Srbije i Vlaške Narodne Stranke?
Mi se iskreno nadamo da da. Zapravo očekujemo što skoriju finalizaciju sporazuma.Kod nas u Vlaškoj Narodnoj Stranci postoji konsenzus po tom pitanju. Dogovor je međutim sporazum dve ili više strana te na zavisi samo od nas. Međutim kako za našu stranu ne postoji prepreka u smislu opravdanosti ovakvog dogovora, sa te strane smo otvoreni za sve vidove saradnje koji mogu proisteći iz ove ideje, i stoga maksimalno fleksibilni.
Oktobar 2016 Godina, Bor
Vlaška Narodna Stranka