BELEŠKE SA PUTOVANJA PO SRBIJI,
SA GEOGRAFSKE I ETNOGRAFSKE TAČKE GLEDIŠTA
Jožef Sabo:
Poznati mađarski geolog Jozef Sabo dva put je, 1872. i 1873. Proputovao Srbiju, u cilju proučavanja. Ovde donosimo delove iz Biltena Mađarskog geografskog društva (Foldrajzi Kozlemenyek), od 26. marta 1875, gde je objavio rezultate svog naučnog rada, kratak izvod, koji se tiče timočkih Rumuna, njihovog broja i načina života.
Preuzeto iz:
Prevod sa Rumunskog: Christian Wagner Ruţanu
Imao sam prilike da preduzmem više geoloških putovanja po Srbiji, proučavajući naročito vulkanske stene, koje- sa južne strane Mađarske- prelaze i u Srbiju,- sem nekih mesta gde ih preseca Dunav, i reljef srpskog zemljišta, koji je na drugim mestima indentičan onome u mađarskoj ravnici, tako da bi se moglo reći da, sa orografske tačke gledišta, Srbija pripada mađarskoj teritoriji.
Situacija u kojoj se nalazi jedna zemlja, sa modernim sredstvima komunikacije, ne moze bliže biti sagledana nego na njenim isturenim tačkama. Drugačije je u zemljama bez železnice; ovde je saobraćaj sporiji i sredstva komunikacije primitivnija, što te dovodi u situaciju da, želeći ili ne, češće stupaš u kontakt sa lokalnim stanovništvom. Ovo mi je omogućilo da, osim svog osnovnog cilja, sakupim i izobilje geografskih i etnografskih podataka, čije sakupljanje i objavljivanje smatram veoma neophodnim, jer se radi o zemlji u našem neposrednom susedstvu, sa kojom imamo mnogostruke odnose a o kojoj znamo manje nego što bismo trebali.
Onaj ko je željan samo grandioznih pogleda i veličanstvenih prirodnih lepota, nema šta da traži u Srbiji, iako i ona ima lepe krajolike, ali njihova lepota ne prevazilazi osrednju. Takođe ni onaj ko želi da proučava istok nema šta da traži u Srbiji; pravi je istom možda isto toliko daleko od Srbije koliko i zapad. Ali zato neka ide tamo onaj ko želi da proučava etnologiju; naći će jednu primitivnu rasu, sa mnogo poetskog smisla u svojoj duhovnosti, koja opevava velikane iz prošlosti uz monotonu pratnju nacionalnih gusala, od javorovog drveta, često skrivajući ispod grube spoljašnosti junački ponos i bogat spoljni život. I neka tamo idu naročito mađari: najpre, da bi se uverili da se otvara odličan prostor za promociju naših materijalnih interesa, na istoku i na zapadu; zatim, da bi osetio kontratežu osećaja koji se u nama javlja uvek nakon povratka sa zapada; jer- nakon dužeg boravka tamo, shvatimo da nije zlato sve što sija, iako- na žalost- shvatimo koliko smo zaostali;dok se nakon povratka iz Srbije osećamo dobro, jer shvatamo koliko smo napredniji, iako ima i tamo par institucija dostojnih divljenja.
Moje su beleške podeljene u sledeća poglavlja:
1. Demografska situaijca i nacionalnosti.
2. Ekonomska situacija, sa naročitim osvrtom na poljoprivredu.
3. Trgovinska situacija Srbije.
4. Rudna situacija Srbije.
5. Turizam.
6. Vašar i branje grožđa u jednom srpskom gradu.
7. Skica specijalnog saobraćaja.
1. Demografska situacija i nacionalnosti
Po popisu iz 1840, u Srbiji je bilo 830.812 stanovnika. Do 1866. izvršeno je još 7 popisa. Po onome iz 1866. bilo je 1.216.125 duša, odnosno: 46,5% . Godišnji priraštaj je 1,8%. Imajući u vidu ravnomeran godišnji priraštaj iz ovog međuperioda i pretpostavljajući, da se ništa nije promenilo od 1866, može se zaključiti da je broj stanovnika Srbije na kraju 1874. iznosio 1.391.233 ljudi, odnosno okruglo: 1.400.000. Stanovništvo Srbije je, kao i u drugim evropskim zemljama, sastavljeno od različitih nacionalnosti. Najbrojnije su srpska, bugarska i vlaška. Tu su i Cigani i Jevreji; Ostali narodi, kao Mađari, Grci, Italijani itd- su strani državljani i toliko ih je malo da ne treba da se bavimo njima.
A) Srbi. Oni su se naselili u krajeve gde ih danas ima u prvoj polovini 7. veka. Njihova domovina je verovatno bila sa one strane sdolina severnih KArpata, koji razdvajaju Mađarsku i Poljsku. Najpre su naseljavali najzapadnije regione Balkana, Dalmaciju, a odatle su se proširili ka jugu i istoku. Čist srpski elemenat danas nalazimo u Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori, u delu St are Srbije, u Bosni i Srbiji, a u ovoj poslednjoj zapravo samo u zapadnim delovima,- odnosno do Morave- preciznije, do imaginarne linije povučene od Beograda ka jugu, kroz Kragujevac, Kruševac i Baranovac, ka Novom Pazaru. Od ove linije ka istoku, možemo naići samo na mešavinu Srba, Vlaha i Bugara. Poslednje dve nacije su sve brojnije i kompaktnije, kako se približavamo istočnoj granici, potpuno smenjujući srpski element, koje sa tu javlja samo sporadično. Dominantna nacija u Srbiji su Srbi, iz čijih se redova regrutuju funkcioneri i uopšte svi činioci javnog života. Službeni jezik u Srbiji je srpski, koji je obavezan i u svim zajednicama i osnovnim školama, a razlićite nacionalne manjine nemaju nikakva prava. Dakle, problem nacionalnih manjina je u Srbiji rešen prosto, konsekventno i energično, u korist srpske države.
B) Bugari. Oni, kao i Srbi, pripadaju velikoj slovenskoj porodici. Vidi se da su u istočne krajeve Srbije i u Bugarsku slovenski kolonisti došli mnogo pre Srba, neometano i neopaženo zauzimajući ove krajeve, baveći se za vreme Vizantije poljoprivredom. Kasnije su potpali pod vlast bugarskih osvajača tataro-finskog porekla, pod kojima je je Bugarsko carstvo doživelo procvat, beležeći pobede ne samo nad Vizantijom, već i nad srpskim vladarima. Njihova je moć, međutim, opadala, i od osvajača su postali osvojeni, a od stare slave ostalo im je samo ime Bugarim. Bugarski se narod, iako čisto slovenske suštine, dosta razlikuje od srpskog. Ova se razlika najpre očitava kada je reč o jezicima, koji su, iako srodni, prilično udaljeni, ne mogavši se međusobno smatrati dijalektima.
Bugarski se narod odlikuje naročito malim i temeljnim rastom, crtama lica različitim od srpskih, vrednoćom i radnim navikama, i činjenicom da je u stanju da podnese i najveću nemaštinu, samo da bi uvećao svoju imovinu. Bugari se mogu naći, u svojoj primitivnoj čistoti, naročito u mešovitim zonama oblasti Knjaževac i Aleksinac, zatim južno od Kruševca i Baranovca, prema Staroj Srbiji. Uostalom, Bugari se mogu naći posvuda, od istočne i jugoistočne granice kneževine do gorepomenute etnografske linije. Iako su- manje ili više- posrbljeni, ipak nose svoj osobeni pečat. Iako govore srpski, deluje kao da govore srbo-bugarski, jer koriste dosta bugarskih reči i oblika. Sačuvali su svoju narodnu nošnju, izbegavajući brakove sa čisto srpskim stanovništvom- da bi očuvali posebnost- zapravo, zbog podsvesnog nacionalnog fanatizma. Bugara u Srbiji ima 100.000. Pošto srpski zakoni ne priznaju manjine, Bugari ne mogu da koriste svoj jezik.
C) Vlasi. Vlasi naseljavaju istočne krajeve Srbije, u mnogo kompaktnijim celinama nego Bugari. Požarevac, Negotin, Zaječar, Kladovo. Su glavni gradovi, naseljeni pretežno Vlasima. Naročito se u tri okruga broj Srba nalazi u opadanju, Požarevac, Krajina, Ćuprija. Prilikom mog prolaska kroz te zone, nailazio sam samo na rumunstvo, samo su sveštenik i krčmar bili Srbi. Ove oblasti se graniče sa Vlaškom. Kanic određuje ova mesta na karti, ali samo necelovito. Vlasi su naseljavali ova mesta pre dolaska Srba: jednim se delom, ipak, oni i došli tamo, kasnije. Trenutno ih ima oko 175.000. Ova se rasa razlikuje od svojih suseda svojim lepšim i plemenitijim karakteristikama. Vlasi iz Srbije su radni, štedljivi, i veoma drže do svog jezika i nošnje. Dok su se Bugari mešali sa Srbima, što nije čudno imajući u vidu njihovu jezičku srodnost, Vlasi uporno čuvaju svoj maternji jezik, ne želeći da ga zamene stranim ili srpskim, i tako izazivaju ljubomoru Srba, jer vlaška žena, kad se uda [Str. 384]za Srbina, ubrzo porumuni celu kuću". Na osnovu srednje cifre prirodnog priraštaja koju je Sabo postavio, njihov bi broj danas, nakon pola veka, trebao da iznosi oko 350.000!
„Došao sam u posed interesantnih informacija -nastavlja Sabo- u vezi političkih uslova u kojima žive timočki rumuni, na osnovu serije članaka objavljenih u srpskom listu “Budućnost” iz Beograda, koje su utoliko verodostojnije, što su napisane od strane samih Srba. Neka mi bude dozvoljeno da nešto spomenem. Vlasi imaju duplo više škola i crkava od Srba, podignutih u svojim selima, o njihovom trošku, po naredbama vlasti. U ovim se školama predaje isključivo na srpskom jeziku, a deci je zabranjeno čak i da međusobno razgovaraju na vlaškom. U ovim osnovnim školama učitelji su isključivo Srbi, koji ne razumeju vlaški jezik, i ne mogu učenicima, koji ne znaju ni reč srpskog, ništa da objasne. Zbog ovoga, vlaška deca, nakon 3, 4 godina škole, ne umeju ni da čitaju ni da pišu, i to je razlog zbog koga ih roditelji povlače iz škola i zadržavaju u domaćinstvu. Tako se objašnjava činjenica da u Srbiji nećeš videti nijednog Vlaha na javnim dužnostima, iako su oni, po svojim talentima, ne samo jednaki Srbima, već su i bolje obdareni, a što se tiče njihovog broja, predstavljaju sedminu stanovništva Srbije. Sveštenici su takođe Srbi, malo ko poznaje vlaški jezik. Liturgija se drži na staroslovenskom, propoved na srpskom, što stanovništvo ne razume, pa se više propovedi i ne drže. Funkcioneri su takođe Srbi, regrutovani iz severnih krajeva, koji nisu uglavnom ni čuli za postojanje vlaškog naroda. Na ovaj način, Vlah je odbijen od strane vlasti, koja mu ne razume jezik, a vrlo često mora da trpi i uvrede. Pre nekoliko godina u Srbiji je uvedena institucija Suda pod zakletvom. Prekršaji počinjeni u vlaškim okruzima nisu mogli biti procesuirani osim u susednim okruzima, ponekad vrlo udaljenim, jer zakon ne dozvoljava upotrebu drugog jezika u ovoj instituciji sem srpskog. Zahvaljujući ovakvim okolnostima, Vlasi [Str. 385]se osećaju strancima u sopstvenoj zemlji i ne vole uopšte institucije svoje države, onako kako bi trebalo.I pored svega ovoga, u Srbiji se dešava vlahizacija, dok nećeš nikako naći ni jednog posrbljenog Vlaha.
Sabo zatim prelazi na makedo-rumune iz Srbije. Takođe ćemo pod Vlahe podvesti takozvane “Cincare” ili Kuco-Vlahe – kaže Sabo- ovu, tako vrednu rasu, rasprostranjenu po celoj teritoriji Poluostrva. Cincari potiču od Vlaha Makedonije I ponose se svojim latinskim poreklom. U svakom slučaju, Cincari govore danas vlaški jezik iskvaren bugarskim elementima i grčkim rečima, zbog čega ih još nazivaju, kako sam čuo, i polugrcima. U Srbiji ih ima od 20-25000, uglavnom su zidari, trgovci, kafedžije, karavanari. Uglavnom igraju onu ulogu koju imaju Jevreji u Mađarskoj i Poljskoj, mada su angažovaniji na očuvanju svog nacionalnog identiteta.
Broj Cigana varira između 25-30 hiljada. Svi su kolinisti, a imaju i svoja sela, koja izgledaju jadno. Jedna od glavnih zanimanja su im izrada cigala, crepova i drvenih crepova, čija je upotreba raširena u Srbiji.
Broj Jevreja je jako mali; ima ih jedva 1.500. Zakon im zabranjuje da se nasele van Beograda, i da trguju, zbog čega su jako nezadovoljni. Potiču iz Španije, odakle su pobegle za vreme inkvizicije, i koriste i dalje španski jezik.
Najviše stranih državljana na teritorij države- čiji je broj oko 10.000- je austro-ugarskog porekla. Ima još i Francuza, Nemaca, Grka, Italijana, Poljaka, Vlaha iz Rumunije, Turaka itd, ukupno nekoliko stotina. Austrougarski državljani su uglavnom Hrvati, Srbi, Nemci i najmanje Mađara, oko 700. ovi poslednje se bave ručnim radom, drže krčme, prevoze robu, i veoma su traženi.
Usuđujem se da uz put napomenem da Srbi imaju sklonost ka ženidbi sa devojkama iz Mađarske. Na svim mojim putovanjima ka Beogradu susretao sam svadbe na brodu. Iako je najviše žena iz Zemuna i Novog Sada, sretao sam i žene iz Sombora, Subotice, Baje- udate za Srbe- a u Baranovcu- jednom od najjužnijih gradova- supruga mog vodiča bila je iz Segedina, mađarica. Budući vrednije i obrazovanije od lokalnih žena, često pomažu muževima u poslu.
Dakle, ovakvo je stanje nacionalnosti:
a) Vlasi, zajedno sa Cinacarima, 200.000
b) Bugari, 100.000
c) Cigani i španski Jevreji, 30.000
d) Stranci, 10.000
Ukupno: 340.000
Proizilazi da čisto srpska populacija broji 1.060.000 duša. Dakle, Srbi čine 75% cele populacije, a ostale nacionalnosti 25%, od čega Vlasi 14¼%; Bugari 7⅛% i ostali 3⅝%. Ovo su, naravno, podaci odprilike sračunati.
6. Vašar i branje grožđa u jednom srpskom gradu.
Na kraju moje ekskurzije od 6 nedelja, iz 1872. godine- po istoku Srbije- stigao sam iz Zaječara u Negotin, sedište oblasti Krajina, gde stoluje i jedan episkop i koji ima i gimnaziju, čiji direktor, koga sam i upoznao, govori dobro mađarski.
Odatle sam nameravao da krenem u Radujevac, da bih se ukrcao na brod ka Oršavi, i odatle za Mehadiju, na kongres mađarskih doktora i prirodnjaka, a čekanje broda mi je dalo vremena da obavim obilazak Negotina i okoline. ovde ći izneti opis jednog trga, branja grožđa, i- u vezi ovoga- i nešto vezano za srpsko vino.
U Negotinu, tačnije rečeno na polju u blizini gradića, bio je vašar. Kraj puta koji vijuga ka obližnjem planinskom lancu, mnoštvo sveta, vrlo šarolikog, koji igra, vri, peva, skače, podvriskuje; jednom rečju, fantastičan provod posvuda. Okupilo se oko 4-5 000 ljudi, čak i iz udaljenih zona, više zbog provoda nego zbog trgovine. Niz kolica, beskonačan, isprekidan ili zbijen, nekih praznih a nekih natovarenih robom, protezao se u slikarskom neredu. Odvezani volovi su ležali preživajući, i kao da su meditirali uz opštu galamu. U nekoliko kolica bile su žene koje su brinule o deci. Roba za prodaju bila je raspoređena na rogozinama ili na goloj zemlji. Puni ćupovi svega i svačega, gvožđurija, so, vuna, narodna odela. Fesovi, zemljani sudovi, escajg, posude, zapravo sve što je potrebno seoskom domaćinstvu. Zatim, puske i pistolji starog sistema, veliki i mali noževi, staklene perle, bronzane sitne kugle, nakit za srpkinje. Ko bi mogao i da prebroji hiljade raynih proizvoda, koji mame prolaznike. Bio je to istinski vašar kao nekad, koji polako zamire na zapadu. Vlsi i Srbi su se zajedno provodili, u perfektnoj sloti. Žene su šetale u grupama od 2-3, a nošnja im je odavala nacionalnost. Vlaške žene nose kretke i obojene prsluke, kao i kod nas, i od dole im se vidi bela košulja. debele čarape su načinjene od obojenog pamuka. Imaju različitu obući i mnoge nose opanke. U kosu vezuju, uplići, veštačko cvece i različit novac. Srpkinje imaju sličnu nošnju, sa dužom suknjom, i jelekom. Nose velove sa zlatom i srebrom, što im daje bogatiji izgled. Žene nosi jednu vrstu šlema u obliku kule, načinjen od veštačkog cveća i ukrašen perlama od stakla i novčićima. Muška se nošnja razlikuje najpre po pokrivanju glave. Vlasi nose ogromne kape od jagnjeta, bele, crne ili braon. Srbi nose crven fes, mnogo jednostavniji od oni turskih, uvezenih iz Nemačke ili Francuske, koji im kod kuće izrađuju žene. Bela košulja kod Vlaha je duža nego srpska i mnogi nose još uvek pamučne pojaseve ili kaiš. Glavna je zabava, naravno- igra. Svugde se sa zadovoljstvom igra kolo. jedan počinje da na fruli svira melodiju kola, a onda se druga dvojica- trojica uhvate za pojaseve i počinju da skaču; zatim se pridružuje sve više i više ljudi; dolaze i devojke i žene i za nekoliko minuta se formira ogroman krug unutar koga se sitnim koracima, s kraja na kraj, kreće svirač, izvodeći zadivljujuću melodiju sačinjenu od svega nekoliko taktova. Tako, oko njega skače, udara nogama i znoji se igrajuća gomila. Kad se muzikant umori, ostavi frulu i odmah počinje novo kolo, sa drugim sviračem i provod se nastavlja bez prekida, od jutra do večeri.
Osim kola, igraju i jednu manje rasprostranjenu igru, koja se zove paraćinka, po imenu grada Paraćina. Nije izostao ni guslar, srpski rapsod. Ovi se svirači pojavljuju na svim skupovima, sednu pod jedno drvo, prekrste noge, i na gusli sa jednom žicom ili na tamburi prate svoju tužnu, recitativnu pesmu, koja se uvek bavi istorijskom temom.
Što se tiče branja grožđa, u Negotinu se pravi najbolje vino u Srbiji. 9. septembra 1872 bo sam na branju grožđa vinogradar i trgovca Jovana Mišua, probajući mu vina, pronašao sam među njima zaista odlična, dostojna stola svakog gurmana. Treba pomenuti berbe 1866. i 1868., koje, svojim bukeo, pdsećaju na Miniš i na crveni portugalski Oporto. Ova vina imaju veliku prođu i izvoze se naročito u Rumuniju i u Tursku. Srbi nemaju staro vino, jer piju mlado. Ne bi ga ni mogli čuvati, jer nemaju pivnice i tehnologija im je primitivna.
